Несагоривост: важност ватроотпорних материјала

Несагоривост се односи на својство материјала или супстанце које га чини отпорним на горење или сагоревање. Другим речима, незапаљиви материјали не сагоревају лако или не одржавају сагоревање током дужег временског периода.ӕНесагоривост је важна особина за материјале који се користе у грађевинарству, транспорту и другим применама где је безбедност од пожара критична. Материјали са високим оценама несагоривости се често преферирају у односу на оне са нижим оценама, јер могу помоћи у смањењу ризика од пожара и обезбедити бољу заштиту од топлоте и пламена.ӕНеки уобичајени примери незапаљивих материјала су:ӕ1. Метали као што су челик, алуминијум и бакар.ӕ2. Камен и бетон.ӕ3. Керамика и порцелан.ӕ4. Гласс.ӕ5. Пластика као што су поликарбонат и ПВЦ.ӕ6. Фиберглас и други композитни материјали.ӕ7. Неке врсте дрвета, као што су тиковина и ироко.ӕНесагоривост се обично мери коришћењем стандардизованог теста који се назива тест „тачке паљења“, који одређује температуру на којој се материјал запали и наставља да гори. Што је температура паљења виша, материјал се сматра незапаљивијим.ӕВажно је напоменути да иако неки материјали могу бити веома несагориви, они ипак могу да испуштају штетне хемикалије или токсине када су изложени високим температурама. Због тога је важно одабрати материјале на основу њихове оцене несагоривости, као и других фактора као што су трајност, одрживост и утицај на животну средину.