Разумевање ектезе и ипостаси код Аристотела и неоплатонизма

Ектеза (грчки: εκθεσις, буквално 'излагање') је термин који се користи у филозофији Аристотела и каснијег неоплатонизма да се односи на процес објашњавања или тумачења концепта или идеје. Често се супротставља сродним концептом хипостазе (грчки: υποστασις, буквално 'супстанца'), који се односи на основну стварност или принцип који се објашњава или тумачи.ӕӕУ Аристотеловој метафизици, ектеза се односи на процес разумевања и објашњавања појмови супстанце (оусиа) и атрибута (поион). На пример, када схватамо концепт „човек“ као рационалну животињу, ово је ектеза појма човека. Хипостас човека би, с друге стране, била основна стварност или принцип који нешто чини човеком, као што је рационална душа.ӕӕУ неоплатонизму, ектеза се користи да опише процес тумачења и разумевања појмова божанског и духовном царству. На пример, неоплатонски филозоф Плотин описује ектезу Једног (коначну стварност) као процес разумевања и објашњавања његове природе и атрибута.ӕӕ Све у свему, разлика између ектезе и хипостазе је важна за разумевање филозофских система Аристотела и неоплатонизма, пошто омогућава нијансирано разумевање односа између појмова и стварности у основи.