Разумевање постарафаелитског покрета у уметности

Термин „пострафаелит“ сковао је историчар уметности и критичар Џон Раскин у 19. веку да би описао групу уметника који су били под утицајем прерафаелитског покрета, али који су одбацили неке од његових централних начела. Прерафаелитски покрет, који се појавио 1840-их, наглашавао је лепоту, детаље и емоције у уметности и тежио је да изазове доминантне уметничке стилове тог времена.ӕӕ Пострафаелитским уметницима, као што су Едвард Берн-Џонс, Вилијам Холман Хант, и Данте Габриел Россетти, наставили су да истражују теме лепоте, детаља и емоција у свом раду, али су такође почели да експериментишу са новим техникама и стиловима. На њих је утицао низ извора, укључујући средњовековну уметност, ренесансну уметност и покрет готичког препорода.ӕӕНеке кључне карактеристике пострафаелитске уметности укључују:ӕӕ1. Употреба живих боја и замршених детаља: Пострафаелитски уметници су наставили да наглашавају важност боја и детаља у свом раду, што се види у замршеним шарама и светлим нијансама коришћеним на Берн-Џонсовим сликама.ӕ2. Интересовање за митологију и књижевност: Многи пострафаелитски уметници су црпили инспирацију из митологије и књижевности, као што се види на Росетијевим сликама заснованим на Дантеовој Божанственој комедији.ӕ3. Експериментисање са новим техникама: Пострафаелитски уметници су били заинтересовани за истраживање нових техника и стилова, као што су употреба глазура и слојева да би постигли осећај дубине и сјаја у свом раду.ӕ4. Нагласак на емоцијама и психологији: Пострафаелитски уметници су били заинтересовани за истраживање емоционалних и психолошких аспеката својих субјеката, као што се види на Хантовим сликама религиозних личности.ӕӕ Све у свему, пострафаелитски покрет представљао је наставак прерафаелитских идеала, али са већим нагласком на експериментисању и иновацијама.